Ideja ovog bloga, ali i sajta koji dolazi posle je upravo pokušaj pronalaženja ovog meÄ‘ukoraka. Kako usaglasiti želje korisnika (kako pomoći korisniku da definiše želje, potrebe, zahteve) sa mogućnostima programera i korišćene tehnologije.

Usaglašavanja želja i mogućnosti jedan je od glavnih problema, ne samo u softveru, već i u drugim oblastima. Potrebno je dosta znanja i iskustva, a bogami i strpljenja i predanog rada, sa obe strane da bi se pomirile ove dve, po definiciji, nepomirljive stvari.

Opet, moram da naglasim da je ovoj temi kod nas posvećeno premalo pažnje, zato se i dan danas nesigurnim koracima krećemo kroz svet poslovnog softvera.

Karakterističan “tango” budućeg korisnika i programera bio je sličan dijalogu na autopijaci. Pitanje “koliko tražš” odgovor “koliko nudiš”. Programer je zahtevao definitivnu listu zahteva koju naručilac nikad nije uspeo da napravi.

Jedno vreme sam se bavio nekim drugim stvarima, a nedavno se kao konsultant za Change management uključio u jedan veliki IT projekat. (Nije bitno gde, budžet je 15.000.000 Eura.)

I opet ista stvar. Ako ne kupiš “of the shelf” aplikaciju, koja je po definiciji nefleksibilna, pa moraš poslovni proces da prilagoÄ‘avaš poslovnom rešenju, ulaziš u razvoj, gde korisnik ne zna šta hoće, a programer nikako da doÄ‘e do dugo željene konačne liste zahteva.

Mislim da odgovornost, možda ne podjednako, ali ipak lež na obe strane - korisničkoj i programerskoj. Vrlo često se tokom dugih rasprava o pojedinim zahtevima sticao utisak da programerska ekipa želi da nametne ne najefikasnije rešenje nego ono koje je njima tehnički najlakše izvedivo.

Logična opcija da bi timskim radom trebalo doći do optimalnog rešenja nažalost nije baš dolazila do izražaja. Verovatno da bi i jednima i drugima trebalo malo pripreme: korisnicima kako da definišu zahteve na programerima razumljiva način, a programerima da idealno IT rešenje možda i nije najoptimalnije za primenu.